Палета

ЖЕЉКО НИКОЛИЋ, ШАБАЧКИ СЛИКАР МЛАЂЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Слика је свет у настајању
За њега је слика ликовни а не идеолошки проблем. Своја интересовања усмерава ка значајнијим извориштима, ка основама неупоредиво дубљим од модерних. Намерно по страни од друштвених и уметничких игара, од великих реклама и малих дела, самосвојно гради свој опус и себе у њему. Уз све ризике и не бежећи од тешких задатака, можда и неизводивих. Подвиг обнове традиције је идеал. Није мало ни само сневати о њему

Пише: Дејан Ђорић

Новије српско сликарство може се поделити, условно речено, на апстрактно (које сада нема шири утицај, премда је било омиљено међу истакнутим старијим критичарима и историчарима уметности) и на фантастично и реалистичко (у ово време значајно).
Ирационалност и имагинација преовлађују тек у новије време, са појавом „Медиале” као групе и покрета, затим и међу њеним наследницима. Реализам има логичнији историјски развој. Потиче из доба наших мајстора бидермајера, академских реалиста, сликара Минхенске школе, и наставља се у време соцреализма, нове фигурације и неоромантизма. Старије и дуготрајније од сликарства маште, чија претеча у Србији су Стеван Алексићу и Леон Коен, реалистичко је на исти начин као и фантастично супротстављено високом модернизму и авангардизму, разним видовима апстракције и концептуализму, то јест такозваној новој уметничкој пракси, која није ни нова, ни уметничка, ни пракса.
На сасвим другом крају вредносне скале од беспредметног (нео)концептуализма и новомедијске уметности, реализам је и данас веома присутан у уметности, не само у српској. Неки од најзначајнијих савремених светских уметника, попут Лисјена Фројда, реалисти су. И велика новост на светској сцени, савремено кинеско сликарство, у знаку је прожимања поп-арта и социјалистичког реализма, као својеврсни полит-поп.
Добрих млађих сликара фантастике све је мање, али се стално појављују нови реалисти, јер је реализам преовлађујуће естетско полазиште замноге фигуративне светске и домаће сликаре и вајаре.
Један од представника живе обнове традиције, која у Европи траје од античких времена до данас, свакако је млађи шабачки сликар Жељко Николић. Оставши по страни од хиперреализма, који је после седамдесетих код нас по други пут заживео захваљујући Драгану Малешевићу Тапију, невезан превише ни за завичајни реализам негован у сремскомитровачкој групи „Еснаф”, а користећи предности те две различите школе, Николић је самостално формирао свој опус.

У МЕКОМ СЈАЈУ ПРИЗОРА

Репертоар Николићевих тема и мотива класичан је и припада традицији европског илузионизма. Најчешће је реч о пејзажу, акту, портрету, ређе фигури у слободном простору и мртвој природи. Своје поштовање према музејском сликарству исказује и у виду копија старих мајстора или еклектичких комбинација. Једну од његових успелих надградњи чини неколико слика женских актова урађених по фотографијама Љубинка Кожула, кога критика и јавност сматрају најзначајнијим српским фотографом на почетку XXI века.
Други реалисти настоје да својим делима одговоре на савремене проблеме, било да је у питању урбани реализам, хиперреализам или завичајни реализам мачванских мајстора као оригинални српски доприностој естетици (може се читати и у кључу антимодернизма или критике потрошачке цивилизације). Такви уметници најчешће реагују на изазове времена и истражују ретропозицију на ликовној сцени. Николић, пак, нема никакве амбиције те врсте. Не укључује се у идејни сукоб у нашој уметности, како Миро Главуртић каже, рат фигуративаца и (нео)авангардиста. Не занима га даља судбина слике, њен друштвени утицај, већсамо остварење у атељеу, дело за себе, слика као ликовност и свет у настајању. Лако се одваја од својих платана јер иде у сусрет новим изазовима, настојећи, у доба без правих учитеља, сам да открије што успешнији пут ка слици.
По страни од великих прича, па чак и од узора савременог српског реализма, Драгана Мартиновића и Радета Станковића као двојице родоначелника завичајног сликарства те врсте, своја интересовања усмерио је ка много значајнијим ликовним и духовним извориштима. Диви се старим мајсторима, посебно барокним, слика и иконе у духу поствизантијског илузионизма, па његово сликарство настаје као посвећење и покушај преношења драгоцених искустава. Интересују га лепота и мекота ликовне материје, меки сјај, преливи у пејзажу и кадифеност призора, слика као ликовни а не идеолошки проблем. Зато се може одредити и као контрареволуционар у односу на актуелне експериментаторе. Крећесе ка неупоредиво дубљим основама од модерних. Његово сликарско одређење ризичније је од једноставног естетског испитивања сведеног хладног реализма његових савременика који немају однос према прошлости. За разлику од њих, он се пита о садашњем смислу традиције, па је између осталог носталгичар и ретроопозиционар.
Измештен је из свог времена, што има неке предности – чува се од исхитрености и тренутних захтева. Реч је о хтењу за обновом сликарства на најтежи начин, вероватно немогућ: о жељи да се настави у духу старих, тамо где су стали барокни и мајстори XIX века. То је претежак задатак, можда неизводива намера, у категорији духовног подвига. Зато овом сликару морамо опростити извесне немогућности и недоследности, свесни његове утопијске антимодернистичке тежње.

***

Пут ка слици
Жељко Николић (Лозница, 1972) живи и ради у Петловачи, општина Шабац. Самоук као сликар, приредио је три самосталне изложбе у Београду (у Народном универзитету „Браћа Стаменковић” 2007, Међународном прес центру 2009. и Галерији Куће Ђуре Јакшића 2011). Учествовао на више групних и тематских изложби, као што је „Портрет” у Галерији НУБС. Представљен је у књизи Стварност уметности. Увод у студије реализма Дејана Ђорића. Осим класичним сликарством, бави се и иконописом. Слике му се налазе у приватним колекцијама у САД, Канади, Немачкој, Холандији, Швајцарској, Италији, Грчкој, Словенији, БиХ, Црној Гори и Србији.